DAN SLOBODE
Priča objavljena u Politikinom zabavniku, broj 1563, 11. decembar 1981.
Sada imam 22 godine i valjda sam odrastao. Ali, time se moj položaj nije mnogo popravio: sve ono što mi je nekad govorila majka, sad mi govori žena, i tako sam na istom. Majka mi je tokom čitavog detinjstva govorila:
– Dečaci koji ne nose telesat rđavi su, skitaju i niko ne može da proveri gde su. Posle kod kuće lažu, pričaju da su bili, na primer, u školi, a u stvari nisu. A ko laže…
Sad mi žena govori:
– Muževi koji ne nose telesat skitaju, a niko ne može da proveri gde su. Posle kod kuće lažu da su bili na nekom poslu, a u stvari nisu. Ko svoju ženu laže…
I tako čitavog vremena nosim telesat. Čim ujutru ustanem, stavim ga na levu ruku i prikopčam kaišić. Uveče ga skidam pre spavanja.
Vi nemate telesat? Uskoro će ga svako imati, to je sigurno. Pretpostavljam da već imate sve njegove sastavne delove, samo se ne prodaju sastavljeni u jednu celinu. Imate digitalni časovnik, onaj bez kazaljki, koji vreme pokazuje samo brojevima u jednom redu? A kad pritisnete jedno dugme, na satu možete da očitate ne vreme nego datum? Dobro. A tranzistor? Dobro, ko ne bi znao šta je tranzistor. Imate i džepni računar, kako to zovete, kompjuter, kalkulator? Da vas pitam da li znate šta je telefon, uvredio bih vas. Dobro. E pa telesat je sve to, zajedno, i nosim ga na ruci kao i običan ručni sat, bez obzira što je malo veći, teži i četvrtastog oblika. Da vam pokažem. Evo, u prvom redu sada vidim tačno vreme: 19.35.06… 07… 08… Pritisnem ovo dugme sa strane sata, i evo dana i datuma: UTOR 30.09.2059. Ispod je ovaj dugi red praznih mesta za cifre, gde može da se pojavi do petnaest cifara, kad nešto računam. Sredinu zapremaju sva ova dugmad kao na vašem džepnom računaru, gde mogu prstom da pritisnem brojeve 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 0, zatim +, -, :, množenje, znak jednakosti, koren, %, brisanje, uključivanje. Otkucam, evo, 159 : 3 = i rezultat se već pojavio.Dobro, dobro, ali ja tako biram i telefonski broj kad nekog pozivam, jer ovo je telesat. Vidite, na kraju, ova dva kvadratića sa rupicama? Jedno je mikrofon u koji mogu da govorim, drugo je zvučnik iz koga čujem glas kao iz slušalice. Tako mogu izabrati i broj neke radio-stanice, ali nikome ne preporučujem da tako sluša muziku, jer ima boljih načina.
Kad sam bio dete, majka me je zvala najmanje deset puta svakog dana. Tako reći čim izađem iz naše kuće, na mojoj levoj ruci sat zazvoni. – Molim? – kažem. – Sine, mama je ovde. Kupi i buter kad se vraćaš. Nije gužva na stanici?
– Pa, mama, nisam još ni sišao do stanice, a već pitaš. – Dobro, Stiki, ali ako bude gužva, nemoj ti prvi da se guraš.
– Znam, mama. – Nemoj da te gurnu pod kola. – Znam, mama, ZNAM!
Zvala me je i kad sam bio u školi. Takve pozive najviše sam mrzeo, i očajno sam je molio da to ne čini, ali uzalud. Profesori su insistirali da niko ne razgovara telesatom za vreme časa, ali moja majka se često viđala sa profesorima, objašnjavala im, izvinjavala se, a oni u takvim slučajevima ipak popuštaju. I tako, nasred školskog časa, moj telesat zvoni. Glave se okreću. Nastaje još dublja tišina jer svi hoće da čuju. Zna se ko mene može zvati, pa se devojčice već unapred sažaljivo i ironično smeškaju, a dečaci me gledaju sa najdubljim prezirom. – Pst, sine, tiho će mama: ako se vratiš kući pre nas, jelo je u frižideru.
Kad sam počeo da izlazim sa devojkama, bio sam pod stalnom pretnjom tog sata. Više puta sam pokušavao da ga kvarim ili sam iz njega vadio bateriju, ali su moji uvek baš tada zvali i onda uzbunjivali policiju smatrajući da mi je otkinuta ruka ili da sam poginuo, čim se ne odazivam. Hiljadu puta sam gledao u nebo pomišljajući kako bi bilo lepo da svi ti sateliti gore, preko kojih se uspostavlja veza, polome svoje džinovske antene i popadaju na zemlju. Onda svi telesatovi na svetu odjednom više ne bi bili “tele-“, bili bi samo satovi na kojima se može izvršiti i neka računska radnja, i ništa više.
Možda je ružno da tako pričam u vreme kad milijarde ljudi širom sveta imaju tolike koristi od sistema satelita i telesatova, u vreme kad ih u većini zemalja skoro svako nosi na ruci, kad ih vidite na svakom radnom mestu, u naslonu sedišta svakog vozila, u hodnicima svake ustanove, na svakoj uličnoj banderi, a u svakoj kući po nekoliko… Pozivanje je besplatno, znate, jer se smatra da je onaj satelitski sistem gore zajedničko dobro čitavog čovečanstva. Doduše, moram priznati, i nije loše kad možete trenutno i besplatno da razgovarate sa prijateljem u Australiji, ili Francuskoj, ili sa nekim u susednoj kući ili čak susednoj sobi. To je uvek podjednako lako: ne morate znati ni gde se neko nalazi jer gde god da je, sateliti su u svakom slučaju iznad njega, i on će vam se odazvati. To su one dobre osobine telesata. Ali, rekao bih da su one druge, bar što se mene tiče, neizmerno veće. Sedim, recimo, sa devojkom u parku, vodim stvari mudro, ostavljam utisak tipa koji relaksiran, samopouzdan, čvrst, kad drrrrrinnng! Prinosim telesat ustima.- Molim? – kažem. – Stivkence, pa gde si ti, sine? Gde se tačno sada nalaziš? Tata se već zabrinuo. Uznemirio se!
Preživeo sam i to. Kad sam služio vojsku, nosio sam mnogo toga, ali civilni telesat svakako nisam: bilo je to najstrože zabranjeno, jer bi onda neprijatelj mogao da pronađe svakog vojnika prostim telefoniranjem. Mislim da sam te godine bio na neki način srećan. Samo, tada sam nosio vojni pozivnik i u svakom trenutku me je mogao pozvati kaplar.
Sad me zove supruga, neumorno, svaki čas. Ta nepodnošljiva osoba zove se Pedula. Pedula! Kako mrzim to ime! Nisam stvarno samostalno ni odlučio da se oženim Pedulom, roditelji su se tu umešali. Naime, kad god sam izlazio sa devojkama koje se njima nisu sviđale, smetali su mi na razne načine, pa i pomoću telesata. Kad sam izlazio sa Pedulom, telesat je mirovao kao okamenjen. Pedula im se, ko zna zašto, sviđala.
Samo jedan dan u životu bio sam istinski slobodan. To je, naravno, onaj dobro poznati, istorijski dan, utorak 17. jun 2059. godine kad se raspao svetski sistem veze. Dogodilo se to u 10 časova i 18 minuta pre podne. Bio sam tada u fabrici. Preko fabričke razglasne stanice su nas obavestili da je neka grupa negde u svetu izvršila sabotažu i da su svi sateliti za vezu, svih 60, isključeni do daljnjeg. Istog časa pošao sam kod šefa. – Šefe, morao bih kući! Ovog puta je stvarno hitno. Moja žena je preduzela da sama opravlja električnu grejalicu uz uputstva jednog majstora preko telesata. Ako sad nešto pogreši, moguće je da se desi… čak i najgore.
– Ne bih kazao da je to dobar razlog, Stiv, – reče moj šef – jer će vaša žena sad verovatno prestati s opravkom.
U njegovim očima plavim kao voda svetlucalo je neko olakšanje, na licu mu se čitalo nešto kao pritajena radost.
– Ali pustiću vas ipak da idete – dodao je – jer evo ostali smo i bez struje i bez gasa. Izgleda da su neki ljudi na najodgovornijim mestima tokom svih ovih godina koristili satelitski sistem i za sinhronizovanje elektrana, gasovoda i čega sve ne. To im je valjda bilo najlakše. Sad će se videti šta će biti.
– Šefe, nestalo vode – reče moja koleginica Lila upadajući u kancelariju.
– Da… pa i pumpe u vodovodu imaju električne motore, valjda… Dobro, idite vi sada.
Tako sam zbrisao.
Dok sam izlazio kroz kapiju fabričkog dvorišta, razmišljao sam kako da stignem do Snel, devojke koju sam nekada voleo. Bilo bi normalno da je sad pozovem, da se dogovorimo gde da se nađemo, i da odem tamo podzemnom železnicom. Ali kako da joj telefoniram kada telesatovi ne rade? Oni stari telefoni, sa žicama, izvan upotrebe su još od 2039. godine. Odlučio sam da pođem od pretpostavke da je Snel kod kuće ili da će pre ili kasnije doći kući, pa da zato tamo odem. Neposredno ispred fabrike bila je stanica podzemne železnice. Primetio sam da neki ljudi zbunjeno stoje oko ulaza. Ušao sam, ali u stanici nije bilo struje i vozovi nisu radili. Izašao sam i krenuo preko obližnjih travnatih polja prema drumu. Posle desetak minuta pešačenja stigao sam do druma, ali vozila su hujala pored mene, a na moje znake podignutim palcem niko nije hteo da stane. Krenuo sam kroz vrućinu i prašinu prema stanici za gorivo. Posle pola sata vozač jednog teškog kamiona pristao je da me primi. Do Stelinog grada bilo je 400 kilometara: za podzemnu železnicu četrdeset minuta, ali za njegov kamion pet sati puta. Oko pet posle podne, umoran, izgužvan i žedan, stigao sam u njen grad. Slobodan taksi nisam našao, pa sam pešačio još dva kilometra do njene ulice. Osmatrao sam preko zelenila njene bašte, ali je nisam video. Ušao sam u baštu, zazvonio na vrata kuće. Otvorila je njena majka, hladno me pozdravila, i saopštila mi da je Snel pre tri dana otputovala u Englesku.
Otišao sam od tih vrata. Šetao sam po gradu, slobodan od Pedule i od svih obaveza, slobodan ali sâm. Oko osam došla je struja. Proradila je i podzemna železnica, ali nisam ni pomislio da se vraćam svojoj kući. Zapravo se i ne sećam tačno šta sam sve činio te večeri i te noći.
Sledećeg jutra, satelitski sistem je proradio. Moj telesat je počeo da zvoni, zvoni…
– Stiv, čuješ li me. Stiv, Stivence, pa gde si tvojoj Pedulici…
Nije zatvarala usta sve dok nisam zazvonio na vratima.
Konstantin Junius
________________________________________
